Српски романтизам

Траје од треће деценије 19. века, па до седамдесетих година 19. века. Епоха српског романтизма сва је у знаку Вука Караџића и његове борбе за афирмацију народног језика. Практично сви српски романтичари били су присталице Вукових идеја и инспирисали су се народном поезијом. Ово доба поклапа се са добом националног буђења и културног препорода. Књижевно стваралаштво Срба у овом раздобљу је углавном песничко. Истиче се плејада песника, почев од Бранка Радичевића, преко Ђуре Јакшића, Јована Јовановића Змаја до Лазе Костиће.

Бранко Радичевић

Бранко Радичевић (1824-1853) је родоначелник српске романтике. Раскрстивши са застарелим класицизмом и опонашањем народне поезије увео је наше песништво у просторе европског романтизма. Он је песник елементарних осећања. Његове најједноставније песме садрже обично мале лирске приче, призоре с момцима и девојкама у природи. Оне су радосне, ведре, умиљате, али истовремено и распусне и чулне. У другима се јављају сетни тонови и суморна, елегична расположења. Међу овима најпознатија је његова песма „Кад млидијах умрети“. Иако је превасходно лирски таленат, Бранко је тежио да створи велике песничке творевине попут епа. Највећи домет дао је у два лирска спева „Ђачки растанак“ и „Туга и опомена“. Први спев уводи нас у најужи завичајни круг песников, у озарени карловачки, фрушкогорски предео, у дане веселог ђаковања с разиграним колима и ведрим попевкама у којима се осећа ритам сремске поскочице и радосно струјање народног живота. Други спев открива друкчији свет и на друкчији начин.Та поема открива друкчијег Бранка од оног какав је у већини песама. Бранко је остао усамљена појава у свом времену. Умро је исувише рано да би дочекао победу свог правца.